„За Београд ме вежу најлепше успомене“, рекао нам је Антонин Паненка. Интервју са фудбалском легендом

20.12.2021

У интервјуу Чешко-српском удружењу за међусобну сарадњу, чешка фудбалска легенда Антонин Паненка подсећа на чувени завршетак Европског првенства у Београду. Тамо је трансформисао једанаестерац сада већ светски познатим "длоубаком" и чехословачком тиму обезбедио златну медаљу.

Ове године се навршило 45 година од победе Чехословачке на Европском првенству у Београду. Изборили сте се за то легендарним пеналом који зна цео свет. Какве су ваше успомене на то?

Када смо отишли ​​у Југославију, практично нисмо имали никаквих амбиција. Тачније, плашили плашили смо се да се не осрамотимо. Уосталом, више смо припадали мање познатим екипама, неки су нас можда сматрали најслабијима. Било је шампиона, светских вицешампиона, одлични су били и домаћи Југословени. Тако да смо тамо отишли ​​са чињеницом да нема много шансе да постигнемо неки велики успех. Тим више нас је то мотивисало да све уложимо у то и бар нешто постигнемо.

Морам рећи да је закључак био велико изненађење за нас. Захваљујући поразу Холанђана у полуфиналу у продужетку, већ смо били хероји у очима навијача. У финале смо ушли потпуно мирни, јер није било шта да изгубимо. Немци су морали да победе, ми смо могли да победимо.

Испало је како се испало, када је резултат био 2:2 победили смо на пенале, па потпуно задовољство. Морам да кажем да нисмо могли да верујемо. Дуго нисмо могли да апсорбујемо све и нисмо схватали озбиљност ситуације. Тек временом смо схватили о каквом се изванредном успеху ради. Захваљујући томе, за Београд ме вежу најлепше успомене.

Нисте играли са репрезентацијом Југославије, они су у полуфиналу играли са Немцима и изгубили од Холандије за треће место. Међутим, да ли сте ступили у контакт са њима?

Не на Европском првенству, али, наравно, познавали смо неке од играча. Углавном су то били они који су иначе играли у страним клубовима. Гледали смо их на Светском првенству, посебно играче Црвене звезде и београдског Партизана. Тамо их лично нисмо много сретали.

Што се самог Београда тиче, претпостављамо да сте се углавном фокусирали на утакмице, игру и учинак. Да ли сте имали прилике да видите град или упоредите живот тамо са оним у Чехословачкој?

Полуфинални меч са Холандијом одигран је на стадиону у Загребу, који је тада био у истој држави у оквиру Југославије. Онда смо се преселили у Београд и није било много времена. Мислим да је то било око два дана, током којих је наравно морало да се тренира.

Само се сећам да сам шетао по хотелу у коме смо живели. Било је поред реке, лепо окружење. Парадоксално, били смо у истом хотелу као и немачки тим. Само су живели на спрату. Али нисмо их срели пре финалног меча, тек после тога. Оба тима су дошла са стадиона, хтели су да попију мало да утоле тугу, а ми смо, напротив, славили победу. Позвали су нас на пиво, па смо попили пиће са њима. После тога не знам да ли сам икада био у Београду. Мада можда и да, ако се добро сећам, био сам тамо са Рапидом из Беча, када смо играли са београдским Партизаном.

Да ли данас одржавате било какав однос са Србијом?

Заправо, да, jа и мој тадашњи саиграч Карол Добиаш доста се често срећемo са великим бројем људи и често се дружимо са заједничким пријатељем који је из Србије. Иначе, што се тиче прошлости, доста сам често долазио у контакт са југословенским фудбалерима. Ако је некада било фудбалера на Западу, увек су то били само Југословени и нико други. Било је заиста много познатих играча, расули су се по целом свету. Чак је и у Јужној Америци у сваком клубу играо бар по један Југословен.

Тада смо им завидели. Шта год да се десило, сви су се увек држали заједно, помагали једни другима. За разлику од Чеха, који су се, када су се срели негде у иностранству, правили да се не познају, нису се дружили нити помагали једни другима. Што се тога тиче, увек смо завидели Југословенима.