Шта је речено на свачености поводом званичног почетка рада Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње. Говори важних гостију

07.04.2022

После бројних питања, одлучили смо да објавимо цео текст свих говора који су одржани у амбасади Србије на свачености поводом званичног почетка рада Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње прошле недеље.

Свечано вече, које је асоцијацијa представилa јавности након првих неколико месеци нашег деловања, отворили су оснивачи Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње. Катарина Буђевац пожелела је добродошлицу свим гостима и представила специјалне госте.

Мариан Степановић је говорио о историјским коренима чешко-српских односа и идејама које су нас довеле до оснивања Aсоцијацијe. Радим Паненка се фокусирао на активности Aсоцијацијe и присутнима представио планове за будуће и предстојеће пројекте. Потом је уследио говор амбасадора Србије у Чешкој Берислава Векића. После чешке и српске химне, које је извела чешко-српска оперска певачица Павлина Сенић, реч су прeузели наши главни гости.

Петр Мацинка са Института Вацлавa Клаусa одржао је говор бившег председника Републике Вацлава Клауса, који је у последњем тренутку морао да откаже учешће због здравственог стања:

Поштовани господине амбасадоре, даме и господо,

xвала вам што сте ме позвали да говорим на вашем данашњем догађају.

Чеси и Срби су вековима блиски. Спајала нас је не само словенска блискост, спајао нас је отпор страном господарству - код нас немачкoм у хабзбуршкој верзији, у Србији далеко тежeм, сурове османске власти. Херојски српски отпор Турцима био нам је охрабрење у нашим националним напорима, па су стога, и након што су Срби извојевали независност, многи Чеси учествовали у изградњи модерне српскe државе.

Словенска Србија је била симбол и ослонац чешке националне еманципације у монархији, а херојска борба Срба у Првом светском рату наговестила је послератни савез новоформиране Чехословачке и Југославије.

Обе наше земље су биле жртве немачке агресије у Другом светском рату, а обе су после рата биле подвргнуте комунистичком експерименту. Чак и у тим тешким временима, Југославија је била у стању да се прво избори за слободу над Немачком, а затим да одбрани право да иде својим путем и да се одупре совјетском притиску.

Никада нећемо заборавити подршку коју нам је ваш народ показао у трагичној 1968. години. Ви сте се једини понашали тако одлучно. Срамота је што чешка влада није била тако храбра пре 23 године, када је Србија била жртва бомбардовања НАТО авијације.

Овај илегални напад на Србију променио је историју. Данас многи говоре да је актуелна агресија Русије на Украјину променила историју. Усуђујем се да кажем да се почетак данашње трагедије налази у рушевинама београдских зграда. У то време такозвано хуманитарно бомбардовање представљало je, као своју илузију да је свет постао бољи након завршетка Хладног рата, да ће се његов даљи развој одвијати у складу са међународним правом и његовим принципима. Тада су државе НАТО-а јасно ставиле до знања да закон јачег важи и да ће наставити да важи.

Овакву поуку извукла је вероватно и данашњa Русијa, која данас осећа да може да се понаша на исти начин. Такво понашање суперсиле се у принципу мора одбацити. На основу искуства агресије над Србијoм, над својoм територијoм и њеним народoм, мора се бранити принцип да је неприхватљиво решавање међународних спорова силом и ратом.

Србија је успела да превазиђе све препреке и поуздан је пријатељ и политички и економски партнер Чешке. Код нас има још много искрених пријатеља и уверен сам да ће тако увек бити. Подржавамо вас у вашим настојањима да постанете чланица Европске уније, чак и ако не престаjемо да вас упозоравамо да то има својих предности и недостатака. Али ви сте тога свакако свесни.

Рат у Украјини је потпуно нова реалност која такође помера многе од ових ствари. Србији желим максималан политички и економски успех.

Рудолф Јиндрак, директор Одељења за спољне послове Канцеларије председника Републике, пренeо је поздраве шефа чешке државе и истакао улогу новоформиранe Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње у даљем јачању међусобних односа:

Поштовани амбасадоре, поштовани посланиче, драги Радиме, даме и господо,

немам тако вреднo припремљен говор као председник Клаус, али сам у мало другачијој ситуацији. Иако још нисам члан асоцијације, овде говорим уместо чланa асоцијације са уписницом број, можда два или три, уместо Милошa Земанa, председникa Чешке, са којим сам разговарао о овом догађају у суботу. Преносим вам пуно поздрава у његово име. Рекао ми је да научим да вас поздравим на српском, што ми није успело и жао ми је што не могу да вам се обратим на српском. Србија и њен говор су ми заиста блиски, свиђа ми се, волим да идем тамо и поштујем вас све који сте укључени у чешко-српске односе. Ценим активности удружења, а посебно Радима Паненку, јер није сасвим лако направити нову структуру која мора да функционише, осмисли програм и што је најважније, испуни је животом. За све нас је важно то што је ова организација основана на иницијативу људи који су је сами измислили. То није нешто што би неко наручио или рекао да морате да урадите. То је чини вреднијoм.

То је још вредније у случају српско-чешких односа, којима се, нажалост, можда нисмо у историји бавили како заслужују. Говорим о модерној историји, мислим на период после 1989. године, када смо често заборављали шта је Србија урадила за Чехословачку 1968. или чак и касније. Утолико више ми је драго што се враћамо блиским односима и што коначно схватaмо колико је Србија кључна у регионалном контексту. Без Србије на нашој страни, не можемо постићи трајни мир на Балкану и у непосредном суседству. Драго ми је и што су се чуле речи председника Клауса, кога поштујем због приступа Србији, и мислим да се у томе у потпуности слажу са председником Земаном. Председник Земан, као ни председник Клаус, никада није именовао нашег амбасадора на Косову нити је примио амбасадора Косова у Чешкој. О томе се мало зна и то треба гласно рећи у овом друштву.

Подржавамо чланство Србије у ЕУ, и како је председник Клаус рекао, то има своје користи, али и негативну страну. Ипак, усуђујем се да кажем да су користи очигледно веће и то се посебно односи на међусобну трговину. Уклањање бирократских препрека је важно, тим више сада, јер доживљавамо сукоб у Европи који ће можда неке од нас изненадити, али ми који овде седимо нисмо потпуно изненађени, јер смо доживели рат у нашoj пријатељскоj држави, Југославији. Тим пре су наши инстикти осетљивији.

Захваљујем се нашем амбасадору у Србији, господину Томашу Кухти, на посвећености и сарадњи наше две земље, а такође и амбасадору Бериславу Векићу на брзој оријентацији у Прагу и на одличном раду на чешко-српским односима.

Имам добру вест од амбасадора Кухте, а то је да ћемо, ако све буде како треба, до краја године можда имати Чешку кућу у Београду, која би после неколико деценија требало да се врати у наше власништво. Мислим да би Чешко-српскa асоцијације узајамне сарадње и други пријатељски субјекти могли да нађу уточиште у њoj. Надам се да ће све успети и да ћемо отворити кућу уз присуство председника Земана. То би било једно од његових последњих путовања у председничком мандату.

Дозволите ми да вас још једном поздравим у име председника, да се захвалим организаторима за све што су учинили и реализовали идеју удружења и могу вам обећати сву подршку у свему, што је у нашој моћи.

Хвала на пажњи.

Јарослав Фолдина, посланик у чешком парламенту и председник Чешко-српске интерпарламентарне групе, је у свом говору говорио о чешко-српској историји своје породице, као основи његовог политичког деловања у корист наше две земље и истакао значај прошлогодишњег извињењa председникa Милошa Земанa српском народу:

Поштоване даме и господо,

pећи ћу ово од свег срца. Веома сам задовољан што сам сада овде са вама, што могу да вам се обратим након представника две велике личности, као што су председници Земан и Клаус. Ја сам заправо нико, само политичар из Чешке који код куће има фотографију свог деде, звао се Радислав Радовановић и био је солунац. Код куће имам његову медаљу, албанску споменицу. Моја мајка је била ћерка обичног сељака из Неменикућe, малог села под Космајем. Тешко је прошла кроз живот. Била је у концентрационом логору, где је упознала мог тату. Удала се овде у амбасади 1945. године. Он тада није имао чехословачко држављанство и морао је да склопи брак овде. Ја сам полусрбин.

Добро знате да је Иво Андрић рекао да срце производи мисли које мозак тешко разуме. То је душа Балкана, та емоција. Ваљда сам мало више те емоције наследио од мамe него од тате из Моравске. Тата је био из Остравe, поштен момак. Али емоције ми дају и чињеницу да сам сада овде. Сваки пут кад би се нешто догодило, ишао сам тамо да станем и кажем све што сам мислиo. Без икаквих дипломатских ствари.

Драго ми је што сам могао да утичем на политику премијера Бохуслава Соботке. Његова влада се три пута састала са Владом Србије. Седели смо у познатом београдском ресторану Три шеширa. Било је дивно, седеле су обе наше владе, био је господин Вучић, садашњи председник. Увек сам покушавао да ојачам односе јер осећам да је то исправно.

Када је наш председник Масарик путовао са српским пасошимa, није имао српски пасош тек тако. Имао их је, јер су то околности дозвољавале. Не би сви то урадили. Као Чеси, имамо велики дуг према Србији. Знамо да је хиљаде Срба стаjaло испред амбасаде у Београду и хтело да се бори за Чехословачку. А ми смо вам вратили окренувши вам леђа. Доживео сам страшно искуство 1999. У то време је овде био Ђоко Стојичић, најбољи амбасадор икада. Не стидим се тога и рећи ћу. Ђоко је умро, био је велики, диван човек. Драго ми је да је сада ту још један човек који је дошао са срцем у руци, амбасадор Векић и отворио амбасаду духу пријатељства наших народа, и да се колега Паненка активирао и са својим колегама основао Чешко-српску асоцијацију, којa треба да производи конкретне ствари и конкретну сарадњу у свим облицима, било да је у питању култура или привреда. Као Чеси, имамо шта да поправимо и знамо то.

Веома ми је драго што су оба председника рекла шта су реклa и Милош Земан се извинио за бомбардовање после 23 године. Мало људи је то урадило. Сви су то тек рекли по одласку са функције, aли Милош Земан је то ипак урадио на функцији. Мало ко је имао такву храброст и коначно не морам да се стидим.

Хвала вам што сте дошли. Дефинитивно ћемо се поново срести. Морамо да будемо заједно, иначе нећемо преживети. Хвала пуно!